BORBA ZA NACIONALNO OSLOBOĐENjE
Narednih osam decenija proteći će u znaku dominacije francuske kolonijalne vlasti i raznovrsnih oblika otpora i borbe tuniskog naroda za nacionalno oslobođenje.
Sve je počelo u drugoj polovini XVIII veka obrazovanjem francuskih naselja (faktorija), od kda započinje francuski uticaj na ove prostore.
Vladavina Ahmed-beja sredinom XIX veka ostaće zabeležena po reformama. Najvažnije su bile ukidanje ropstva i reorganizacija oružanih snaga uz pomoć evroskih instruktora, po uzoru na tursku vojsku.
Prvi ustav Tunisa
Prvi ustav zemlje (destur) donet je 1861. godine. Međutim, teška ekonomska situacija dovodi do finansijskog kraha, političke krize, socijalnog raslojavanja i nemogućnosti vraćanja kredita. Upliv stranog kapitala osiromašuje privredu. Francuska, Velika Britanija i Italija nametnule su uspostavljanje finansijske kontrole, težeći da ona preraste u potpun feudalni status i potčinjenost. Za vreme Berlinskog kongresa (1878.), u sklopu podele interesnih sfera, Francuskoj je „pripao“ Tunis. Ona je svoje interese nametnula oružanom silom: 1881. oko 30.000 francuskih vojnika sukobilo se sa dvostruko manjim brojem tuniskih boraca. Tunis je nakon kraćeg neravnopravnog otpora izgubio nezavisnost.
Narod se nije mirio s takvim stanjem. Ubrzo su buknula dva ustanka, koje su Francuzi brutalno ugušili. Tunis je postao francuski protektorat, ali nije prestao da postoji kao država, sa svojom dinastijom na čelu, ali sa suženim suvereni pravima i dvojnim organima (vlast bezz vlasti). Nacionalna vojska je svedena na paradne i protokolarne jedinice. Na prostore Tunisa doselilo se više stotina hiljada Evropljana.
Novembra 1911. izbila je velika pobuna, koja je ugušena, uz zavođenje opsadnog stanja koje će trajati do 1921.
